Kao što je rečeno,postoji jako mnogo različitih voćaka koje se u nekim klasifikacijama vode kao posebne vrste.Na ovoj strani biće predstavljene samo većina iz Svinglove klasifikacije,dok će neke od ostalih biti predstavljene na stranama sa hibridima.Naglašavam da se ove vrste u kontinentalnim uslovima mogu gajiti kao saksijske biljke ili zasađene u zemlji u stakleniku,plasteniku ili oranžeriji,s tim da se za svaku od njih ispoštuju uslovi potrebni za zimsko mirovanje.

Slatka narandža     Gorka narandža     Pomelo     Grejpfrut     Citron     Gorki lajm     Persijski lajm     Limun

Sam naziv narandža potiče od arpske reči naranshi koji označava slatku narandžu.Drugi uobičajeni naziv je pomorandža,koji sam ovde izbegao iz prostog razloga što potiče od nemačke reči Pomeranze,što je uobičajeni naziv za gorku narandžu na tom jeziku.

Citrus sinensis(Slatka narandža) je nastala kao hibrid C.grandis x C.reticulata,negde u severoistočnoj Indiji,Burmi ili južnoj Kini.Pretpostavlja se da se komercijalno kultivirala u južnoj Kini još pre 2000 godina,ali prvi jasni podaci o kultivaciji potiču iz oko 1100.godine.U Evropu su je doneli Arapi,u Španiju,konkretno,u 8. ili 9.a sigurno je bila gajena u 15. veku,takođe u Španiji.Godišnja svetska produkcija se kreće oko 50 miliona tona,što je čini apsolutno najčešće uzgajanim citrusom.Najveći proizvođači su Brazil,SAD,Meksiko,Indija,Španija,Kina,Iran,Italija,Egipat,Indonezija.Oko 80% proizvodnje ide za proizvodnju soka i u toj oblasti Brazil i SAD drže oko 85%,s tim da se iz Brazila izveze 99%,dok iz SAD samo 20%.Najveći izvoznik svežeg voća je Španija.Sadržaj vitamina C je oko 50-60mg/100g.Otpornost im se kreće oko -5C,s tim da ima primera da su pojedine biljke određenih sorti izdržale do -8C.Ponegde se koristi i kao podloga(najviše u Kaliforniji),budući da pokazuje dobru otpornost na Citrus Tristeza Virus(CTV).Dele se u 4 grupe kultivara:mediteranske narandže ili narandže u užem smislu;bezkiselinskenarandže;pigmentirane ili krvave narandže;pupčaste ili navel narandže.

Mediteranske narandže karakteriše svetlija boja kore,ponekad više žuta nego narandžasta(kao kod vrlo stare španske sorte "Prata") zbog čega ih u kolokvijalnom govoru u Španiji zovu blanca,u Italiji biondo,u Francuskoj blonde.Često imaju blago izdužen oblik.Ukus je slatkast sa,uglavnom,dosta soka.Drže primat u proizvodnji među svim grupama pomorandži.Glavne sorte su: "Calabrese","Biondo Comune" i "Belladonna"(Italija),"Valencia","Castellana","Salustiana","Cadenera" i "Macetera"(Španija),"Shamouti" ili "Jaffa"("Palestina Jaffa"),"Yousef Solimon" ili "Mazizi","Khettmali" ili "Hitmali"(Bliski Istok),"Aziza"(Maroko),"Jaffa"("Florida Jaffa"),"Joppa","Hamlin","Parson","Pineapple","Trovita"(SAD).

Beskiselinske narandže karakteriše odsustvo kiseline,mala količina soka, a veliki procenat šećera,tako da imaju dosta sladak ukus,ali istovremeno nisu previše atraktivne za širi krug potrošača.Imaju dosta semenki,sem kod novijih kultivara.Njihovo glavno tržište su Španija i arapske zemlje gde se ipak cene takva svojstva.Glavne sorte su(a istovremeno i nazivi u kolokvijalnom govoru):"Sucreja"(Španija),"Douce" ili "De Nice"(Francuska),"Dulce" ili "Vainiglia"(Italija),"Lokkum"(Turska),"Meski"(severna Afrika),"Succari"(Egipat),"Lima"(Brazil).

Pigmentirane narandže odlikuje crvena ili,kod nekih sorti,ružičasta boja mesa,a ponekad i dela kore.Zbog specifičnog ukusa,neki ih smatraju najkvalitetnijim pomorandžama,pa čak i citrusima uopšte.Imaju malo semenki.Isceđeni sok je dosta zamućen.U kolokvijalnom govoru se nazivaju sanguina(Španija),sanguine(Francuska) i sanguinella(Italija).Glavne sorte su:"Doblefina","Doblefine Amelioroe" i "Entrefina"(Španija),"Shamouti Maouardi" i "Damawi"(Bliski Istok),"Moro","Tarocco","Sanguinello Comune" i "Sanguinello Moscato"(Italija),"Ruby" i "Blood Valencia"(SAD),"Maltaise Sanguine" ili "Portugaise"(Malta).

Pupčaste narandže odlikuje postojanje tzv."pupka"(navel,eng.-pupak),koji je,ustvari,mala rudimentarna,sekundarna voćka,pripojena na vrhu primarne.Istina,kod nekih drugih grupa pomorandži i mandarina takva se pojava javlja povremeno,u zavisnosti od klimatskih uslova,dok se kod ove grupe to dešava konstanto.Druga karakteristika je potpuno odsustvo semenki.Kora se vrlo lako ljušti.Nešto su zahtevnije za gajenje zbog nešto slabije otpornosti,sporijeg rasta i izbirljivosti u pogledu klime,jer ne vole tropska,vlažna suptropska i pustinjska područja,dok im najviše odgovaraju područja polusuve priobalne suptropske klime.Zbog svog izuzetnog kvaliteta i mogućnosti da se koriste,kako za jelo u svežem stanju,tako i za konzerviranje i proizvodnju sokova,zadnjih godina se približavaju po produkciji mediteranskim pomorandžama,a sasvim je moguće da će u skoroj budućnosti biti i vodeće.Glavne sorte su:"Washington"(najpoznatija i najraširenija,od koje su nastale mnoge druge u različitim zemljama),"Thomson","Atwood","Frost Washington","Gillette","Newhall","Skags Bonanza" i "Cara Cara"(SAD),"Leng"(Australija),"Navelina"(Španija),"Bahianinha"(Brazil).

              

Valencia                              Vainiglia                                                 Moro                                    Washington

Citrus aurantium(Gorka narandža) je nastala kao hibrid istih biljaka kao i slatka,ali od drugačijih varijeteta.Kao prapostojbina se takođe navodi neka od pomenutih oblasti za prethodnu.U Evropu je došla posle osvajanja Aleksandara Velikog,oko 330 god. p.n.e.Uobičajeni nazivi su naranja agria ili amarga(Španija),melangolo ili arancio amaro(Italija),bigarde ili orange amore(Francuska),khuskhash(Izrael),khatta(Pakistan i zap. Indija),daidai(Japan) i sour,bitter ili Seville orange(SAD).Razlika u plodu u odnosu na slatku narandžu je,sem oporo-gorkog ukusa i u nešto pljosnatijem obliku,tanjoj kori,koja je blago odvojena od mesa,sa grubljom površinom.Samo stablo je uspravnijeg rasta i trnovitije.Sadrži sličnu količinu vitamina C.Između ostalog,koristi se kao podloga za pojedine citruse,budući da je nešto otpornija na niske temperature od prethodne,a takođe i na pojedine bolesti(ranije je bila najčešće korišćena podloga,ali je danas ograničena na područja čista od CTV,na koji nije otporna).Postoje i neke sorte koje imaju hortikulturni značaj(naročito varijegatne forme),ali im je glavna namena za proizvodnju ulja oštrog mirisa koja se dobijaju iz kore plodova(između ostalog,ulazi u sastav likera Curacao i Cointreau),cvetova ili listova,kao i za spravljanje marmelada..Najviše se proizvode u zemljama Sredozemlja,posebno severnog(najvažnija oblast na svetu je okolina Sevilje) i ponešto u SAD,Japanu i Južnoj Americi(Paragvaj).Najpoznatije sorte su:"Bouquetier A Grandes Fleurs"(Francuska-koristi se u industriji parfema za dobijanje ulja iz cvetova),"Sevillano"(Španija-ulje iz kore,marmelade),"Bittersweet"(Florida-marmelade),"Apepu"(Paragvaj-marmelade),"Variegated Sour"(SAD-dekorativna),"Zadaidai"(Japan-dekorativna).Postoje i neki varijeteti,negde izdvojeni kao vrste.C.aurantium var.bergamia je sigurno najvažniji od njih jer se koristi za spravljanje tzv.bergamo ulja,koje je najvažniji sastojak originalne kolonjske vode(eau de cologne),koja je stvorena u Kelnu 1676. od strane jednog italijanskog emigranta,a komercijalizovana 1709.Naribana kora ulazi i u sastav Earl Grey čaja.Ima mrkožute plodove blago kruškastog oblika.Najviše se gaji na italijanskom poluostrvu Kalabriji(odakle i dolazi najkvalitetnije ulje) i ponešto na Siciliji i severnoj Africi.Zadnjih godina je ustanovljeno da je ovaj varijetet,u stvari,hibrid C.aurantium x C.limetta,na šta delimično ukazuje i karakteristično ispupčenje na vrhu.Glavne sorte su "Femminello","Castagnaro" i nova "Fantastico".C.aurantium var.myrtifolia je uglavnom dekorativni varijetet gotovo bestrnog stabla kompaktnijeg rasta i sa sitnim tamnozelenim listovima bez peteljki.Uobičajeni nazivi su chinotto(Italija) i chinoas(Francuska).Najviše se gaji u italijanskoj pokrajni Liguriji,gde se plodovi koriste za kandiranje.C.aurantium var.taiwanica,ili po opšteprihvaćenom japanskom nazivu nansho daidai,je dekorativni varijetet sa žutim plodovima i trnovitim stablom.Potiče sa Tajvana,ali se,uglavnom,gaji u Japanu,Kini i Kaliforniji,gde se koristi i kao podloga za neke citruse,jer ima otpornost na CTV i ka nekim drugim bolestima,a na mraz je jaka do -10C.

 

              

Sevillano                                Castagnaro                                          chinoto                                          

Citrus grandis,syn.C.maxima(Pomelo,Šadok,Džinovska narandža) je jedna od primarnih vrsti i potiče sa malajskih ili,možda,indonežanskih ostrva,odakle se vrlo rano raširila po južnoj Kini i severnoj Indiji.Krajem 12-og veka je sigurno bio kultiviran u Palestini i Španiji,a već do renesanse je u Sredozemlju postojalo više sorti.U 17. veku je prenešen na Barbados na brodu pod komandom kapetana Šadoka(Shaddock),po kome nosi jedno od uobičajenih imena(u zemljama bivše SFRJ je poznat i pod iskrivljenim nazivom čadek).Ovaj podatak je bitan za kasniji nastanak grejpfruta.Postoji dosta sorti,ali je većina bezvredna za jelo u svežem stanju,sem izvesnog broja,koje se gaje,mahom,u Indokini,Indoneziji,Maleziji,u južnoj Kini,na Tajvanu i južnom Japanu i vrlo malo u Kaliforniji.Većina ima nepigmentirano,bledožuto ili bledo zeleno-žuto meso,dok jedan mali broj ima pigmentirano ružičasto ili crveno meso.Uglavnom imaju dosta semenki,mada se skorijim selekcionisanjima teži ka besemenosti.Nepigmentirane su:"Kao Pan" i "Kao Phuang"(Tajland),"Banpeiyu" i "Tanikawa"(Japan),"Mato"(Tajvan).Pigmentirane su:"Egami"(Japan),"Pandan Bener" i "Pandan Wangi"(Indonezija),"Siamese Pink"(Filipini,Kalifornija),"Chandler"(Kalifornija),"Kao Thong Dee"(Tajland).Postoje i neke beskiselinske sorte,npr."Siamese Sweet".Imaju,uglavnom,slabu otpornost ka niskim temperaturama,do-2C.Vitamina C oko 40mg/100g.

Citrus paradisi(Grejpfrut) pripada tzv.modernim hibridnim vrstama,čiji je nastanak pomalo nejasan.Naime,najčešći podatak na koji sam nailazio u pretragama je da je ova voćka nastala kao spontani hibrid C.grandis x C.sinensis,oko 1750. na Barbadosu.Odatle je prenesena na Jamajku,Kubu i Bahame,a sa jednog od tih ostrva je introdukovana na Floridu 1809. gde su kasnije stvorene prve sorte,prvo "Duncan",a zatim od njega "Marsh" i nešto kasnije "Walters".Te sorte su sa žutom ili bledožutom korom,bledožutim mesom i sa manje ili više semenki.Kasnijom,prvenstveno selekcijom,a u novije vreme i hibridizacijom nastali su mnogobrojni kultivari.Prvi su bili sa blago pigmentiranom(ružičasto-žutom) korom,da bi se došlo do narandžasto-crvenih i crvenih,sa jarko crvenim ili čak tamnocrvenim mesom.Neki od njih su:"Foster","Thompson","Burgundy","Star Ruby","Flame","Nel Ruby". Svi su američki,sem zadnjeg,koji je iz Južne Amerike."Oro Blanco" i "Mellogold" su hibridi sa pomelom.Inače,ime grejpfrut(eng. grapefruit je dobila po tome što se plodovi rađaju u grozdovima-eng. grape-grožđe).Otpornost se kreće u rasponu -5-7C.Ako nije kalemljen,može se obnoviti iz korena posle potpunog izmrzavanja.Glavni proizvođači su SAD(više od polovine svetske produkcije,mahom na Floridi),Južnoafrička Republika,Meksiko,Izrael,Kuba,Argentina,Indija,Turska,Tunis,Španija.Vitamina C oko 35mg/100g.

Ovde su navedene osnovne odlike plodova pomela i grejpfruta po kojima se oni razlikuju.

Pomelo:plodovi veliki do vrlo veliki(oko 0,5kg u masi,kod nekih sorti i oko 1kg),okrugli ili često kruškasti;kora debela,do vrlo debela;središte ploda prazno ili poluprazno;meso žilavo;semenke prisutne,često u većem broju;plodovi rastu pojedinačno.

Grejpfrut:plodovi srednje veliki do veliki,okrugli,često blago spljošteni;kora tanka do srednje debela;središte ploda ispunjeno ili poluprazno;meso meko;semenki malo ili ih nema;plodovi rastu u grozdovima.

          

Mato                                   Chandler                             Duncan                     

         

   Marsh                                                 Foster                                               Star Ruby

Citrus medica(Citron) je jedna od primarnih vrsti i potiče iz severoistočne Indije,gde se i danas može naći u divljini.Prvi podaci o njegovom dolasku u Evropu potiču iz oko 330.god. p.n.e.posle pohoda Aleksandra Velikog.S druge strane,postoje indicije da je ovo voće bilo poznato Grcima,a naročito Jevrejima,još mnogo pre toga.Naime,u jednoj jevrejskoj religijskoj svečanosti se koristi voće pod nazivom hadar,što bi u prevodu bilo lepo ili ljupko voće.Većina jevrejskih sveštenika se slaže u tome da je to citron.a prvo pominjanje u Starom Zavetu je iz 13. veka p.n.e.Najverovatnije je da su ih Persijanci upoznali sa njegovim postojanjem.U svakom slučaju,komercijalna kultivacija u Mediteranu počinje negde na prelazu imeđu dve ere i to kod Rimljana.Uobičajeni naziv za ovu vrstu je kod nas preuzet iz engleskog jezika.Plodovi su krupni do vrlo krupni,varijabilni po obliku,ali najčešće izduženi sa ispupčenjem na vrhu.Kora je debela,žuta i jako pripijena uz meso što gotovo onemogućava ručno ljušćenje.Mesa ima malo,tvrdo je i sa malo soka,kiselo,kod manjeg broja kultivara slatko,praktično nejestivo.Semenke su jako brojne.Glavni produkt je vrlo aromatično ulje koje se dobija iz kore.Naribana kora,takođe,u nekim delovima Mediterana služi za kandiranje.U prošlosti je korišćena i za teranje moljaca.Najviše se kultivira u mediteranskim zemljama,prvenstveno u Italiji(Kalabrija,Sicilija i Sardinija),Francuskoj(Korzika),Grčkoj(Krit) i Izraelu.Glavni kultivari kiselog ukusa su:"Etrog"(Izrael),"Diamante"(Italija),"Ponderosa"(SAD-ukrasni,mada se koristi i za spravljanje soka,nastao kao hibrid C.medica x C.limon).Najvažniji kultivar slatkog ukusa je francuski "Corsica" ili "Corsican",kako se zove kalifornijska varijanta.Otpornost se kreće u rasponu-2-4C.Posebno zanimljiv je,isključivo dekorativni,varijetet C.medica var.sarcodactylis,poznat po nazivu "Buddha's Hand"(Budina Šaka),kod koga je kora u donjem delu izdužena,formirajući oblik šake sa prstima.Vrlo je slabo otporan na mraz.U budističkoj tradiciji predstavlja simbol sreće i dugovečnosti.

                    

Etrog                                   Corsican                                 Ponderosa                      Buddha's Hand

Citrus aurantifolia(Gorki lajm,Gorka limeta) je jedna od primarnih vrsti i potiče iz severoistočne Indije i zapadne Burme,gde je od davnina kultiviran.U Evropu su ga doneli Arapi u 7. ili 8. veku.U srednjem veku nije imao neku komercijalnu vrednost,a vrlo brzo po otkriću Amerike je prenešen na Karibe,gde se danas može naći i kako raste divlje u prirodi.Plodovi su dosta sitni,blago izduženi,sa glatkom i tankom korom,zeleno-žute boje usko pripijenom uz meso,koje je bledo žuto-zeleno,dosta kiselo.Ima semenki,ali ne previše.Koristi se,uglavnom za spravljanje sokova,čistih ili u kombinaciji sa drugim citrusima i kao dodatak u pojedina jela (limepie-pita od lajma,specijalitet sa Floride).Odgovara mu toplija i vlažnija suptropska i tropska klima.Vrlo je slabo otporan na niske temperature i već na -1C u dužem trajanju dolazi do izmrzavanja.Najveći proizvođači su Meksiko,Indija,karipske zemlje,Egipat i SAD(Florida).Najvažniji kultivar je "West Indian",nazvan tako po grupi karipskih ostrva poznatih na engleskom govornom području kao West Indies.Poznat je i pod imenima "Mexican" i "Key",a budući da je praktično jedina komercijalno važna sorta u okviru vrste,u svetu ima još drugih naziva za nju.

Citrus latifolia(Persijski lajm,Persijska limeta) je jedna od modernih hibridnih vrsta,nastala ukrštanjem C.aurantifolia x C.medica.Ne zna se kad je tačno ni kako nastao,ali se u Mediteranu sigurno kultivira već više od 3 veka.Verovatno je nastao negde na Dalekom istoku,a preko Persije došao na zapad.Plodovi su veličine manjeg limuna,ovalni sa karakterističnim ispupčenjem na vrhu,kao zreli sa bledo limun-žutom korom,dok su nezreli izrazito zelene boje i kao takvi se često pojavljuju na tržištu.Kora tanka i usko pripijena uz meso zelno-žute boje.Semenki vrlo malo ili ih nema.Dosta je kiselog ukusa,budući da je jedan od citrusa sa najvećom količinom limunske kiseline.Ređe se koristi za jelo u svežem stanju.Glavna namena mu je za spravljanje sokova.Odgovara mu kako vlažnija suptropska i tropska klima,tako i suva suptropska,a i otporniji je na niske temperature od prethodnog,do -4C.Vitamina C25-30mg/100g.Najviše se gaji u južnom Mediteranu,Indiji,jugoistočnoj Aziji,Okeaniji,Latinskoj Americi i SAD.Najvažniji kultivari su "Tahiti"(kalifornijski,nastao od sadnica donešenih sa istoimenog ostrvlja) i "Bearss"(sa Floride,besemeni).Persijski lajm je voće koje kod nas dolazi pod nazivom limeta.Iako sam naveo i taj naziv,mislim da je pravilnije koristiti izraz lajm,koji sam dao kao transkribovani engleski naziv lime,pošto je limeta vrsta citrusa srodna limunu.Citrus limetioides(Slatki lajm) je vrsta srodna prethodnim dvema,ali je zbog nedostatka kiseline mnogi ljudi na zapadu smatraju bezukusnom.S druge strane,na Bliskom istoku,u Severnoj Africi i Indiji se jako ceni i koristi u lečenju groznice.

Citrus limon,syn.C.limonum(Limun) je nastao kao hibrid C.medica x C.aurantifolia u severoistočnoj Indiji,ili,manje verovatno,u južnoj Kini.U Evropi je poznat od 2. veka nove ere,ali iz ranog srednjeg veka nema podataka o kultivaciji.Ponovo se pominje u 12. veku,kao jedna od biljaka donešenih od strane Arapa na poklon vladaru Španije.U kasnijim spisima se pominje kao jedna od voćaka uzgajanih u manastirskim vrtovima širom Mediterana.Takođe je jedna od biljaka koje je Kolumbo poneo na svoje drugo putovanje za Ameriku 1493.Plod je ovalan sa karakterističnim ispupčenjem na vrhu,kora glatka ili sa neravninama,jarko žuta(limun-žuta),jako aromatična,usko pripijena uz meso koje je bledožute boje.Semenki malo,ili ih nema.Dosta kiselog ukusa zbog velike količine limunske kiseline.Najviše se koristi za spravljanje sokova,a dosta manje za marmelade i jelo u sirovom stanju.Računa se kao nešto otporniji u odnosu na vrste od kojih je potekao-u rasponu -3-5C.U komercijalnoj proizvodnji se razlikuju 4 stepena zrelosti ploda koji se beru:tamnozeleni(mogućnost skaldištenja 6 meseci ili nešto više);svetlozeleni;srebrni ili žutozeleni(u prodavnice stižu najčešće u jednom od ova dva stepena sa mogućnošću skladištenja 5-2 meseca) i žuti(sa mogućnošću skladištenja od samo par nedelja i kao takvi ,uglavnom,idu na preradu u fabrike).Vitamina C oko 50mg/100g.Najveći proizvođači su Indija,Argentina,Španija,Iran,SAD(Kalifornija i Arizona),Italija(prva zemlja u kojoj je komercijalno gajen i do pred 2.sv.rat,najveći proizvođač),Brazil,Kina,Turska,Čile.Kultivari se mogu podeliti u 2 grupe-kiseli limunovi(komercijalno mnogo važniji) i slatki ili beskiselinski limunovi.Za prvu grupu su važna dva kultivara,od kojih su nastali mnogi drugi.To su "Lisbon" i "Eureka".Prvi je kao sorta ustanovljen u SAD i potiče,najverovatnije,od selekcije sorte "Gallego" iz Portugala.Plod je srednje veličine sa glatkom korom.Stiže krajem zime i početkom proleća.Drugi je nastao u SAD(Kalifornija),selekcijom sadnica,najverovatnije italijanske sorte "Lunario"(kod nas poznate i kao "Mesečar").Plod je manji nego kod prethodne,sa neravninama na kori.Rađa tokom cele godine,ali je glavni rod krajem zime,u proleće i početkom leta.Od prve su nastali "Galligan","Monroe","Prior","Limoneira8A"(SAD),"Berna"(Španija) i selekcije "Feminello"(Italija).Od druge su nastali "Allen","Cook","Cascade","Villafranca"(SAD)."Lapithkiotiki" je kiparska sorta,nastala od starih sorti gajenih na tom ostrvu.Španska "Fino",poznata i kao "Primofiori" je,takođe nastala od starih lokalnih sorti.Postoje i ukrasni kultivari sa varijegatnim lišćem,od kojih neki imaju ružičasto meso ploda.Vrsta bliska limunu je C.limetta(Limeta,Prava limeta),koja se gotovo isključivo gaji u Mediteranu i to najviše u Severnoj Africi.Ukus,u zavisnosti od kultivara kreće se od kiselo-gorkog,preko kiselog do slatkog.Okruglog je oblika,ponekad vrlo blago izdužena,sa karakterističnim ispupčenjem na vrhu i grubom korom žuto-narandžaste boje,koja ima poseban miris(podseća na bergamo ulje).Meso je bledožute boje.Postoji i zanimljivi hibrid "Pursha",najverovatnije C.limetta x C.aurantium var.myrtifolia.Limun mejer(C.meyeri) je,budući da nije pravi limun,prikazan na strani Ostali citrus hibridi.

U prodavnicama se mogu naći nedozreli limunovi,a posebno lajmovi(kod kojih je ukus u tom slučaju bolji).Takvo voće ima nešto veći procenat vitamina C.Takođe,u ceđenom soku se nalazi tek nešto više od ukupne polovine tog vitamina u mesu ploda.

        

West Indian                           Tahiti                                                   Bearss                                                     

        

Limoneira8A                    Eureka                                  Variegated Pink Eureka                                   C.limetta

Gore levo "Bearss";gore desno "West Indian";

dole levo "Eureka";dole desno C.meyeri